Mi zene smo cudne. Odista cudne.
Kada odlazimo na spavanje, zelimo da vidimo muskarca kako lezi pored nas, zelimo da ga zagrlimo, da mu govorimo, ocima, o razumevanju. Zelimo da on ima snazne ruke i da nas, istima, najneznije zagrli, da se u tom zagrljaju istopimo i da tako utonemo u najdivnije snove u kojima cemo, opet, imati nekog drugog koji je izvor nasih skrivenih ceznji, od kojih... nije da bezimo, vec ih, eto, same od sebe, nesvesno, krijemo.
Ujutro, kada se probudimo, zelimo da postelja u kojoj smo bude prazna. Cista. Neizguzvana. Ili izguzvana sa tragovima Necijeg mirisa na jastuku? Ali zelimo i dorucak u krevetu? Ili vrelu kafu koja se, taman dovoljno ohladi kada mi ustanemo iz meke postelje?
Kada izlazimo u grad, sasvim doterane, zelimo da osetim poglede koji se ceznjivo "kace" za nase telo. Ali smetaju nam isuvise provokativni pogledi. (Ili je to ono sto, samo, jedne drugima govorimo?)
Kada govorimo o seksu, umemo da udjemo u kostim muskarca i da kazemo kako nam je nas orgazam najvazniji. No, kada do seksa dodje, necemo se ustrucavati da odglumimo vrhunac?!?!
Pa jesmo, cudne smo mi zene.
Kada vidimo pijanu devojku, "okiticemo" je nekim "divnim" pridevima, ali cemo, negde u sebi, ili nekom oko sebe, pricati o tome kako zelimo da se napijemo kao muskarci.
Ceznemo za neznoscu. A kada nas muskarac voli nezno onda je on "mlak" i nedovoljno muskarac.
Ceznemo za strascu. A kada nas muskarac voli strasno onda smo sklone da verujemo da mu nije dovoljno stalo do nas.
Zelimo i da muskarac sa kojim smo, ili koji nam se dopada, pokazuje da nas voli i treba, ali, ako se desi da je ljubomoran, onda je on ne samo to sto jeste, vec je i posesivni manijak.
Nezadovoljne smo.
Nikada nemamo sta da obucemo.
Ne volimo da depiliramo noge (ali cemo ih depilirati citave).
Mrzi nas da se sminkamo, pa sa sminkom odlazimo i na spavanje.
Menjamo frizuru kada se osecamo lose.
PMS nas "odradi" gotovo uvek i retko kada prodje neopazeno, ali tada, eto, jos imamo i tendaciju da ljudima oko sebe pricamo o tome kako se lose osecamo, da postajemo vestice, svadjamo se sa svima oko sebe, da budemo izvan svega sto se racionalnim moze nazvati, ali zato cemo, sasvim lako, traziti od svog muskarca da pokusa da nas razume.
Jesmo, cudne smo...
Zelimo da nas muskarac vodi racuna o svom izgledu, ali se, nekako, uvek desi da naidjemo na one koji za to ne mare, ili na one koji za to previse mare, pa imamo i neke apsurdne nazive za njih.
Trazimo da cujemo iskreno misljenje, ali, ako se desi da nam se ono ne svidja, umemo da se osetimo uvredjenima.
Nazivamo Frojda ludim. Preterivao je. Zena nije zakrzljao muskarac. (A zasto, onda, zelimo izjednacenje prava?!)
Zudimo za time da se osetimo zasticenima. No, mi smo, ipak, one koje birinu same o sebi, koje trebaju da imaju svoj novac, svoj dom, svoj posao... (Musarac je lovac, plen ili posmatrac?!)
I tako...
Imamo u nasoj paleti boja, boju breksve, boju trule visnje, boju sampanjca, boju meda...
Uglavnom smo humane i saosecajne, mada bas i necemo nahraniti izglednelog psa lutalicu. Pre cemo ga se uplasiti i rukom naciniti onaj smesan pokret, kojim pokusavamo da ga zaplasimo i oteramo.
Hajde, da zakljucimo...
Sve u svemu: cudne smo.
Trazimo razumevanje-ne pruzamo ga precesto.
Trazimo neznost-ume da nam zasmeta.
Zelimo ljubav-ali i praznu postelju.
Volimo sminku-ali pricamo o "prirodnom look-u".
I, na kraju svega, ocekujemo da nas muskarci sasvim rauzmeju, bez obzira na zid cutanja kojim umemo da se stitimo?!
Pa ipak... volimo se... I to je ono najdivnije u nasim razlicitostima, konfuzijama, ljubavima i mrznjama... Volimo se uvek. Na nezne, opsesivne, strasne, ceznjivem platonske i ko zna kakve sve nacine. I dobro je, zaisgurno, sve dok je tako kako jeste...
Društvo
